Маринко Станојевић

(1874 – 1949)

 

 

 

 

 

 

 

Рођен је у Јаковцу. Основну школу је завршио у Новом Хану (Минићево, Општина Књажевац), Нижу гимназију у Књажевцу, Вишу у Београду и Пироту, славистичко – литерарни одсек Филозофског факултета Велике школе 1900. у Београду. Исте године је у зајечарској гимназији постављен за професорског приправника, 1902. За професора српског и руског језика, а 1923. За директора, што остаје све до пензионисања 1932. Три пута биран за народног посланика.Још као ђак Више гимназије, бавио се фолклористиком и прикупио рукописну збирку народних песама из Тимока и околине Пирота, коју од 1896. чува Српска академија наука и уметности.

Током студија почиње да се интересује за дијалектологију, за тимочко – лужнички говор и објављује научну студију „Северно – тимочки дијалект“ (1911.).

Бавио се историографијом Тимочке крајне и кроз више радова оставио прилоге о црквама и манастирима, као и о историји овог краја пре и после ослобођења од Турака.

На подстицај Јована Цвијића почиње да се бави антропогеографским испитивањима. Поред неколико мањих радова из ове области, објавио је и монографије „Заглавак“ (1913.)  и „Тимок“ (1940.), а постхумно је приређен и његов рукопис „Црна река“ (1975.). У овим књигама пише о старинама књажевачког краја – античким споменицима, градовима Равана и Кожељ, градиштима, историјским успоменама из доба Немањиних ратова у Тимоку…

Цвијићева антропогеографска школа уско је била повезана са етнологијом, тако да се Маринко Станојевић бавио и етнолошким проучавањима. Аутор је више етнографских прилога, углавном везаних за завичај, који садрже драгоцене податке о духовној, материјалној и социјалној народној култури.

Од 1929. до 1937. објавио је четири свеске „ Зборника прилога за познавање Тимочке крајне“, које садрже углавном Станојићеве радове, јер се мало ко, у то време, бавио истарживањем овог подручја.

Као пасионирани лингвиста, нарочиту пажњу придавао је старим записима  и натписима, које је преписивао и проучавао. У манастиру Суводол пронашао је два средњевековна рукописа. Ова два најстарија споменика словенске писмености  са тла Тимока чувају се у Српској академији наука и уметности под именом „ Маринков октоикс“ и „Маринков службеник“.

Маринко Станојевић је један од најзаслужнијих  научника за познавање Тимочке крајне.

Мало се ослањао на радове својих претходника. Више се уздао у теренски рад.

 

Елена Здравковић  и Ива Трајковић, III/2

Ментор: Јагодинка Милисављевић, професор разредне наставе

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s